Imala je prašnjavu radionicu, sa teškim drvenim stolom na sred nje, makazama i šivaćom Singer mašinom. Na polici odmah do vrata stajalo je jastuče sa iglama, ranjeno hiljadu puta ubodima oštrim i složeni materijali po bojama i kvalitetu. Zidovi  požuteli od vremena, dobili su patinu mušterija koje su ovde izlagale svoje želje. Krasilo ih je svega par fotografija uramljenih u starinske kitnjaste ramove. To su one fotografije za koje su se oblačila najbolja odela i svečane haljine. To su fotografije koje su uhvatile ozbiljna dečija lica, jer su ih celoga dana opominjali da se dobro vladaju. Fotografije gde žene imaju zabrinut izraz lica i stoje kao male figure kraj svojih muževa sa kajzerskim brkovima. U ćošku je čučao mali sto od orahovog drveta i na njemu glave, drvene bez lica. Manje i veće glave na postoljima. Ona je tu pravila šešire, svojim malim tankom rukama krasila je ove modele bez izraza i davala im život. Pravila je šešire velike i male, skromne i nakinđurene sa čipkom i perijem.

    Noću je dugo sedela u polu mraku i tananim prstima šila obode, kačila cveće i ukrase na šešire gradskih dama. Razmišljala je o mestima koja će glava sa njenim šeširom posetiti. Zamišljala je kako se svi dive njenom radu, kako se raspituju za njenu radionicu i kako već prima novu porudžbinu. Samo ponekad spustila bi gotov šeširić na svoju malu glavu i stidljivo podigla oči ka ogledalu, tada bi ga brzim potezom skidala , jer njeno bledo lice i umorne oči šešir nije krasio. Ugasila bi svetlo i otišla na počinak, čekajući novi dan.