PRED STRELJAČKIM VODOM

Imam ponovo onaj osećaj praznine u utrobi, blagog presecanja. Dobro znan osećaj intuicije da se nešto loše, zlo sprema. Utom čuje se lupa i vika. Osećaj, to zlosutno životinjsko čulo koje opominje na opasnost, koje budi strah ni noćas me nije izdalo. Noćas je naš kraj, znam.
   Upali su u kuću kao zveri, kao razbojnici. Liče na vukove, gladne, iskežene. Kako se samo bahato šetkaju u svojim čizmama i vojničkim uniformama. Seljačka zadrigla lica, pogleda tupih. Tela su im koščata i kruta, kao kakva neoblikovana debla. To je slika i prilika novog poretka, novog sveta koji dolazi, očišćenog od kukolja kako nas nazivaju.  Večeras ovi će vukovi, ove životinje doneti naš kraj.
   Šutiraju sve po sobi, i prevrću sto sa tek postavljenom večerom. U majčinim očima vidim strah, vidim kako joj je suza zasijala dok pruža svoje tanke ruke ka nama. Sateruju nas u ćošak, majku, moje tri sestre i mene. Ja sam najstarija i nekako instiktivno zaštitnički stajem ispred njih tri. - Kučko! - i osećam udarac na licu. Bol ne osećam, i pljujem to ruralno lice, na taj tup pogled. Sledi još jedan udrac.
   Brata i oca odvode vezanih ruku, a kundacima ih udaraju među lopatice. Znam da je brat ponosit i da će bol izdržati, ali otac vidim da posrće pod udarcima. Odvode nas.
   Mračna je ova prostorija u koju su nas kao pse zatvorili. Ne vidim od mraka kakva je tačno ali po memli osećam da je neki podrum. Moje male sestre jecaju, a majka ih teši tihom molitvom. Ne, nama molitva nije potrebna noćas draga moja majko! Potrebna je ovim životinajma što će nas noćas mučki ubiti, potrebna je našim dželatima. Bojim se i ja noćas, bojim da se sve ovo neće brzo okončati. Spremam se da će biti teško i mučno. Spremam svoje srce da ne iskoči iz grudi i da grlo ne zajeca, da ne pusti krik kada patnje počnu.
   Slutnje me noćas nikako ne izdaju, a po prvi put želim da se baš to dogodi. Vrata naše tamnice polako se otvaraju, i malo svetlosti se probilo, tek toliko da vidim da isto ono lice koje me je pre nekoliko sati oslovilo sa - kučko- ulazi i zatvar ih za sobom. Nisam sigurna da li je sam, mislim da nije...
   Osećam njegov dah na vratu, prišao mi je sasvim blizu i ruke mi stegao svojim šakama. Miriše na rakiju i ustajali vonj kože, dah mu je težak i opor koliko i sve ovo što će uslediti. Nije sam , drugi dok me ovaj panj drži cepaju moju odeću, kidaju je varvari. Čujem kako majka kuka i kako joj neko neda da mi pomgne. Žmurim i misli me vode daleko od tela koje će ovi psi noćas skrnaviti, to telo više nije moje, daleko je sada od mene. Misli me nose u neke druge dane, u neka druga vremena. Bol ne osećam, ni njihove udarce, ni njihova tela na sebi. Gotovo je, i sada samo nepomično mogu da ležim na kamenom podu koji me grli i uvlači u sebe. Majka se privila uz mene, i sada mi tako prija njen dodir, tako me hrabi. Suze me manje peku izmešane sa njenim. Plačemo zajedno , moje sestre , majka i ja, nas pet mučenica. Sklupčane i male, oplakujemo noćas naše duše, naša tela jer ih oplakati neće imati ko.
  Brat i otac su se vratili. Teško ih prepoznajem u noći, lica im izobličena, glave teške. Pogled im je nekako beo, kao kakvim utvarama. Brat krije desnu ruku, a krv sa nje topla još, kaplje na hladan pod, na licu mu je grč bola i zubi stegnuti.
  Kraj. Konačno je tu, noć je predugo trajala i svitanje će doneti mir. Srce mi lupa, bubnja toliko jako da mi uši zvuke ne razaznaju. Žile napete i hvata me vrtoglavica. Samo neka bude brzo. Čini mi se da je ova raka iz nas, nad kojom stojimo pitomija od užasa koji nas je snašao. Noć se teško spustila na nas kao kakav mrtvački pokrov pritiska naše glave. Naka svitanje donese mir.
  Čujem onaj isti glas kako kaže -Pali!

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60887