Legla je i zagledala se negde u mrak sobe. Te noći više nisu spavali sami...

Polako je izvukla svoje prste iz njegovih stopala i gotovo da se nije pomerila, odmakla se od njega. Shvatila je da se oni nikada neće razumeti, da njihovi jezici nemaju prevod. I neka tuga joj se skupila u tom trenu. Nije htela da uzdahne samo je zatvorila oči, iz uglova suze su potekle. Teško je shvatiti da neko ko je mogao da bude tako blizak, neko ko je mogao da bude ona polovina za kojom tragamo kako legenda kaže, neće to nikada biti. Skupila je oči još više i počela da se oprašta od njega, da svoju dušu cepa od njegove. U sobi je postalo još hladnije kao da se sve tuge skupiše u njoj i sve zime prošle. Htela je da joj san dodje, da prstane da misli i sve ovo odloži za drugi put... San nije dolazio, a misli su se gomilale, i on joj je bio sve dalji, kao da ga zapravo nikad nije ni poznalavala onako kako je mislila.

 

Te noći nisu spavali sami, izmedju njih se uvukla sumnja, i daljina.