NEOBIČAN SAN

Sanjala sam lubenice noćas. Bile su ogromne, tamno zelene sa puno svetlih pruga. Bile su zrele i mirisale su na sva letnja jutra, na noći svežeg vetra, na slatko. Jela sam ih, tolkio sam ih jela da je ostala samo jedna. I onda se san završio. Pred očima je bilo puno crnih tačkica sa pokojom žutom i crvenom. Teško sam otvorila oči i ugledala... Tako voljeni lik i znala sam da je to on, koga sam toliko priželjkivala. On je kao more koje je suviše duboko i strašno da bih mu se približila.

Načinila sam kulu od svih uzdaha i zagrljaja koje ti više ne mogu dati. Unutar te drhtave kule su sećanja na nežne reči koje si nekada govorio, na tvoje poglede i na dahove koje si mi nekada krao. Bilo je lepo, bilo je i više nego samo lepo, ali ja ovako sebe stišavam. U grlu i ispod u nabrekliom grudnom košu je užasna gužva emocija, plača koji se grči u krik koji neću ispustiti. Svi ti osećaji i uzdasi sada se u meni biju, kao prasci valjaju u blatu.... Ja ni da plačem nesmem, jer bojim se da te ne utopim u moru te slane tečnosti. Mislim da bi posle izvesnog vremena iz očnih duplji potekla mlaka, crvenkasta krv, kao razvodnjeno vino.

Ponovo sanjam.

Železnička stanica. Oko mene puno je prljavog sveta. Svi se nekud guraju, dotačinju me svojim ramenima i osakaćenim pogledima.

Otkazano! – čuje se sa jednog starog razglasa koji jedini medju svojom braćom još radi. – Ponavljam, otkazano! Više se tamo nikad neće ići!

Kod šaltera sam i čekam,uplakana, raščupane kose. Drhtim i pitam – Kako? Zar nikada...nikada više?

- Ali ja moram! Razumite da ja naprosto moram tamo....Ja sam verovala...Zar da sada sve zaboravim?

Čudno neko, bledunjavo, sićušnih očiju, lice mi prazno klima glavom.

Znači gotovo. Putovanja tamo više nema, ostaju samo lubenice i kula. Misliš da mi je to dovoljno... Lubenice i snovi?

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60829