SAMOSPOZNAJA

Sanjao sam noćas čudan san i probudio sam se pokisao od ledenog znoja. Na leđima kao da su se te kapi pretvorile u led, bole su i polako klizile. Zadihan, polako sam ponovo zatvorio oči, misleći na san. Hteo sam da se setim, želeo sam da zapamtim san, da saznam zašto drhtim.
Oduvek su mi se snovi činili izuzetno mistični, kako kakav paralelni svet koji živi u nama i pored nas. Taj svet je mudro i gotvo magično skriven od svih saznanja i pojavljuje se samo ponekad, a kada bi smo postali svesni njegovog postojanja, on je čudom nestajao iz sećanja. Voleo sam da dugo razmišljam o snovima i zamišljam ih složenijim nego što uistinu to jesu. I kao što sam tako mnogo o njima mislio, još više sam želeo da ih pamtim, da ostanu samnom zauvek, deo moje duše u javi. Jednoga dana sam tako, sasvim iznenada i potpuno neočekivano upoznao ženu koja je znala tajnu pamćenja snova i bila je voljna da mi tu tajnu otkrije.
- Kada sanjaš, u jednom trenu, u jednom treptaju usnulog oka, ti postaješ svestan da sanjaš. Baš tada, na isti tako sićušan tren otvori oči i zatvori. Potom samom sebi ispričaj san, šta si video, čega se sećaš. Na taj način zarobi svoj san u sećanju.
Dugo mi je trebalo da uvežbam hvatanje sna. Često bi san isčezao kada ponovo zatvorim oči. Tih noći nisam spavao. Danas mogu da zapamtim sve svoje snove, i tako sam zapamtio i ovaj zbog kojeg drhtim noćas.
San - Ja sam u zgradi, pustoj, bez duša, ali nestvarno nakinđurenoj sitnicama i sjajnim predmetima. Sve sija i privlači pažnju, kao vašarski ringišpili. Hodam kroz prostorije, sa sprata na sprat i dolazim do vrha. Jedino što me buni jetse da ne osećam da sam na vrhu. Oko mene je ogromna terasa sa niskom ogradom od kovanog gvožđa. Prišao sam toj ogradi sa istim osećajem čuđenja kao i malopre, želeo sam da je opipam. Uhvatio sam se za nju i šake mi postadoše tešeke. Pogledah preko nje i dole ne beše ničega sem uzburkanog mora čiji talasi besno udaraju o zgradu i njene zidove. Kao preplašeno dete ustuknih i povukoh se korak nazad, kolena klecnuše i svom težinom padoh na pod. Obrazom sam dodirnuo hladni teraco. Zatvorio sam oči i shvatio da se plašim visine.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60620

JEDNA LOŠA PESMA

Mračno je ovde

U ovoj dubokoj rupi.

Leži tu moje skrhano telo,

Slomlejna rebra, ruke, i lobanja.

Po licu me šamaraju bube

Svojim krilima, teraju da zaboravim.

Ali ja neću zaboraviti, nikada.



Tamo gde snegovi plaču,

Gde prestaje žar tvoga oka,

Gde tvoje usne ne ljube tajno,

Gde ruke ne grle jako

Staće i moj dah.



I srce prestaće da lupa, osušiće se trava

Svijena u vence. Nestaće moje misli

Kao smiraj meseca jutrom.

Oči koje jedino sjaje iz rupa

Polako gasiće se sa zvezdama noćnim.

Dani se neće ponovo roditi.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60619

MRZOVOLJA I KAMEN

To je jedan nervozni, spečeni čovečuljak. Gotovo da je nestao od svoje sićušnosti i pogurenosti u mislima. Teške ga misli more, tešeke kao tona. Njegove oči su upale duboko u lobanju, kosa mu je naelektrisana i oštra, ruke i prsti džvogave kosti. Leđa dotuklo vreme. Ne, nije on starac, ali čini se da jeste, čini se da će iz njega svakog trena život pobeći.
Nezadovoljan je i mrzovoljan. Njegov čitav život protekao je u samokritici i neostavrenim ciljevima. Prošao u strahu da se usudi, i mržnji prema sebi što je kukavica. Čekao je pravi trenutak da se odvaži i proba da zgrabi svoje snove, no taj trenutak nije došao, ili ga on nije prepoznao, a moguće je da ga je trenutak mimoišao, kao i sve što ga mimoilazi.Celoga života on živi za bolje sutra, za sutra koje će mu sve promeniti, koje će uzburkati njegovu učmalost. Svakoga dana budi se sa potajnom nadom da će baš tog dana iz kosmosa se spustiti ruka koja menja sudbine, i nagraditi ga za dobru dušu.
Spečenko je čitav svoj vek poturao pleća za druge. Vukao i teglio svojim rukama tuđe brige. Svoje telo prinosio na žrtvu da bi se iskupio za svoju neodlučnost, zato što njemu nije suđeno da od sebe napravi nešto.
Sve to ga je nagnalo da počne da mrzi sebe i svoj mišiji karakter. Mrzi se ona tako, iskonski, sa velikom gorčinom. Nemoćan je da se izbori sa svojom prirodom, postao je ozlojeđen, zajedljiv i namršten. Više mu ni duša nije onako čista. Govori o sebi i drugima samo najgore, ne smeje se više. Oči zaslepeo da ne gleda tuđe srećne sudbine, da ne vidi lepotu života, već samo tamu, pomračinu. Ohladio svoju krv, da ga ne bi nagonila na strast i želje.
Došao je i taj dan, jutros se probudio kamen.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60618

ČOVEK KOJI JE ODLUČIO DA NESTANE

Bio jednom jedan čovek koji je odlučio da nestane. Ali stvarno da nestane. Do te odluke je došao jer je život postao pretežak. Svi ti pokušaji da se uklopi u ljudski svet, da shvati te ljude i da se sa njima nekako poveže, sve ga je to umorilo. I, tako je on smislio, da je najpametnije da jednostavno nestane.

Danima je pravio svoju čauru, u koju će se na kraju uvući i koja će mu pomoći da nestane. Svakoga dana polako je pleo njene niti, ostavljajući tek toliki otvor da može da se u nju uvuče. Pletući tako, došao je do trenutka kada je sve bilo spremno. Samo još da uđe i nestajanje može da počne.

Nije bilo lako uvući se. Fizički to je bilo najmanje bolno, ali ipak, nestati zauvek bez traga... Od svoje odluke nije odustao. Ušao je.

Dugo je unutra bio, ali on tu dužinu vremena nije osećao. U početku, osećao je ushićenje, pa čak i sreću. Onda je postalo nekako oporo, ali osecaj sreće nije ga napuštao. Toliko dugo je čučao u toj čauri, da je vremenom prestao da oseća noge. Mislio je da će ga boleti, ali nije. To ne osećanje delova tela polako se širilo i stiglo je do ruku, a kada je već došlo do stomaka počeo je da oseća neku slobodu i lakoću. Ponovo je osetio ushićenje, osmehnuo se i nestao.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60617

HLADNOKRVNO

Dugo sam oštrila ovaj nož.Godinama. Ivice sam mu usnama podmazivala i u njemu se ogledala. Možda te ovim nožem i ubijem ovih dana. To još uvek ne znam zasigurno, možda to učinim i noćas. Ali ne boj se, dozvoliću ti da se braniš i odbraniš od mene. Bićeš spreman, jer ja ne hvatam nespremne, nedužne, nevine... I sve što se dogodi biće sudbina.

Nema potrebe da vičeš, ne. Glasom, udarcima i napadima histeričnog bunila nista nećeš postići. Ja te ovoga puta neću moliti da prestaneš, jer dugo, godinama , hilajdama minuta sam oštrila ovaj nož, spremala ga za tebe.

Šta nam se to dogodilo? Zapitaš li se ponekad? Ja više se ni ne pitam, jer se dogodilo nije ništa. Mi smo odukevk bili ovakvi, raščupana čudovišta, nerazumna i samoljubljiva. Ma nikada, baš nikad ja tebe nisam volela. Ne ponavljaj mi to! Volela sam i jedino to i sada činim, volim sebe. Toliko sebe volim, toliko obožavam da ću te ubiti. Samo hoću da osetim to probadanje noža u toplo meso ispod tvojih rebara, da osetim tvoju toplu krv pod stopalima. Hoću da udovoljim svom hiru i zato ne opiri se...

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60614

GOVORKANJA

U susedstvu našem postoji jedan čovek. Mnogi bi rekli zaista čudan čovek. Njegova koža je nekako roze, jer ne izlazi na sunce. Ima sitne oči ne navikle na svetlost dana, jer su zavese na njegovim prozorima stalno navučene. On nikada ne izlazi među ljude, a svet posmatra kroz ključaonicu. Voli da prisluškuje i smišlja opake planove koji nikada neće zaživeti. Misli za sebe da je hrabar i spreman za velika dela, za podvige koji menjaju svet, ali u biti je kukavica. Plaši se ljudi i njihovih pogleda, ruku i glasova.
Jedne je noći, kada nije mogao da spava, a to se dešava često, izvadio sebi zube. Trpeo je bol i ni jauknuo nije. Samo se kasnije time hvalisao. Ipak niko od nas ga dugo nije video i sve ovo što se zna možda je samo puko nagađanje.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60613

ŠEJTAN

Živim u laži, živim dvostruki život. Maher sam za prevare i obmane. Uživam u tome i sam sam počeo da verujem u laži koje širim. Izgubio sam dušu negde usput, ni ne sećam se više gde, i sada sam slobodan od svesti i savesti.
Dan provodim u lažnom životu prividne sreće koje mi nameće ovaj svet. Radim marljivo kao mrav u svojoj koloniji. Poslušan sam i bezličan, lako podnosim uvrede i tlačenje. Navodno sreću pronalazim u novcu koji zaradim. Ali ja nisam tako savestan radnik kakvim me smatraju. Zapravo sam blefer, često grešim i druge molim tada da me izvlače. Ponekad i potkaradm ostale. Podiže mi adrenalin osećaj da mogu biti uhvaćen. I za takav razvoj događaja ja imam spremnu laž. Laž koja će od mene ponovo naparviti dobricu i sveca, pa čak i izazvati sažaljenje. Da, ja dopuštam ljudima da me žale. Volim da vidim u njihovim očima taj osećaj satisfakcije i prezira prema mom stanju, a ujedno im iz istog tog oka sija malo zrnce sreće jer nisu na mom mestu. Volim da me teše i pričaju prazne fraze. Gledam ih i slušam kako mudro zbore u tim momentima, i baš začudo izraz lica im se tada promeni, postane nekako ozbiljan, veličanstven gotovo uzvišen stopljen sa božanskim likom, kao pravim mudracima. Obuzima ih osećaj neprolaznosti, a njihove misli i dobronamreni saveti lete oslobođeni da ovaj svet učine podnošljivijim. Naslađujem se tim njihovim stanjem mudrijaške ekstaze i iluzijom koju tako lako pothranjuju mojom tobože patnjom.
Noću igram potpuno drugu igru. Noću sam spreman na najgore. Kao što rekoh morala nemam, savest davno zaboravljena. Zavlačim se tada u mračne skrivene delove grada i vrebam, tražim sebi zabavu. Razvratan sam i prljav, najprljaviji igrač za koga se zna. Mogu da ubijem iz čiste obesti. Koristim tela muškaraca i žena. Pričam im laži. Umem da budem grub i nesnosan, umem da budem neutešni boem kome nije do života. Volim da budem nečiji spasilac, nečija davljenička slamka, ili nečiji dželat. Uživam da se igram krhkim ljudskim dušama, da ih kušam i vodim u propast.
Ja sam zao čovek.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60612

POVAMPIRENI DED

Jedan obesni starac, gotovo na samrti se povampirio. Okuražio se pred damom u crnom, da joj kaže ne. Odlučio je da udahne duboko i proba da je prevari da mu jos vreme nije, da čas njegov još kucnuti neće. Smislio je obmanu svoju, da život počne da živi onako kako živeše ga kada mladić beše.
    Neće dozvoliti da ga u zamisli spreči izborana koža, usahla kičma i artritis u zglobovima. Lumpovaće noćima! Raspitao se starac kod gradskih vucibatina i prevaranata , kuda omladina danas odlazi da banči i čime se zabavlja. Pa tako poče i on da oživljava neomladalačke dane, i živahnost svog pogleda. Išao je po noćnim klubovima, pio i njihao svoj ostareli skelet uz ritmove koje ne razume.Smejao se šalama, i provokacijama drznih mladica, koje nije mogao da shvati jer se i žargon beše izmenio od njegovih dana.
    Noći je provodio u bahanalijama, a preko dana se izlešavao i lenčario kao pubertetlija koji je pobegao iz škole. Bezbrižan, sa osmehom na licu počeo je da veruje da mu je prevara uspela. Poverovao da mu se mladost zaista vraća, da je prvi čovek na svetu kome je pošlo za rukom da vrati ono što je u nepovrat otišlo, ono za čime žale svi pesnici ovoga sveta.
   Toliko se uživeo u svoju ulogu vampira, da je mladost hranio tek napupelim devojkama. One su mu davale neku dodatnu enrgiju koja je bila potrebna da održi svoje novo stanje. I potrajalo je to njemu jednu dobru deceniju. Čak mu se i stas popravio, kosa potamnela, telo ojačalo da bi se teško i poverovalo da je to nekada bio na samrti starac.
  Zaboravio je ded na damu u crnom koja mu je nakada davno disala za vrat, a njen dah je leden, kožu ježi i kosti tera na drhtaj. Zaboravio na njeno postojanje i moć. Ali prevario se jer strpljiva je ona , a od njenog mača još niko pobegao nije. Ne prašta lako kada joj se sitna ljudska duša suprotstavi. Čekala ga je da se uljuljka u svoje novo detinjstvo i da mu u najsladjem trenu oči sklopi.
   I dok je ded još jedan pupoljak brao, dok je ležao na njemu i u njemu, dok je hranio svoju staračku dušu, dama mu se prikrala tiho, pucnula prstima. Osetio je ledeni dah i pre nego što ga se setio glava mu pade na devojčinu. Od bola je jauknula i pomislila - Ostaće mi čvoruga!

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60611