MRZOVOLJA I KAMEN

To je jedan nervozni, spečeni čovečuljak. Gotovo da je nestao od svoje sićušnosti i pogurenosti u mislima. Teške ga misli more, tešeke kao tona. Njegove oči su upale duboko u lobanju, kosa mu je naelektrisana i oštra, ruke i prsti džvogave kosti. Leđa dotuklo vreme. Ne, nije on starac, ali čini se da jeste, čini se da će iz njega svakog trena život pobeći.
Nezadovoljan je i mrzovoljan. Njegov čitav život protekao je u samokritici i neostavrenim ciljevima. Prošao u strahu da se usudi, i mržnji prema sebi što je kukavica. Čekao je pravi trenutak da se odvaži i proba da zgrabi svoje snove, no taj trenutak nije došao, ili ga on nije prepoznao, a moguće je da ga je trenutak mimoišao, kao i sve što ga mimoilazi.Celoga života on živi za bolje sutra, za sutra koje će mu sve promeniti, koje će uzburkati njegovu učmalost. Svakoga dana budi se sa potajnom nadom da će baš tog dana iz kosmosa se spustiti ruka koja menja sudbine, i nagraditi ga za dobru dušu.
Spečenko je čitav svoj vek poturao pleća za druge. Vukao i teglio svojim rukama tuđe brige. Svoje telo prinosio na žrtvu da bi se iskupio za svoju neodlučnost, zato što njemu nije suđeno da od sebe napravi nešto.
Sve to ga je nagnalo da počne da mrzi sebe i svoj mišiji karakter. Mrzi se ona tako, iskonski, sa velikom gorčinom. Nemoćan je da se izbori sa svojom prirodom, postao je ozlojeđen, zajedljiv i namršten. Više mu ni duša nije onako čista. Govori o sebi i drugima samo najgore, ne smeje se više. Oči zaslepeo da ne gleda tuđe srećne sudbine, da ne vidi lepotu života, već samo tamu, pomračinu. Ohladio svoju krv, da ga ne bi nagonila na strast i želje.
Došao je i taj dan, jutros se probudio kamen.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60618