DOK PLOVIMO

Kiša je padala danima. Padala je po noći u potocima, lila niz prozore, ulazila u sobe i kvasila postelje i podove. Ako bi iko noću ustao usled nesanice ili kakvog košmara koji dušu uzbuni, zagazio bi u hladnu vodu do članaka koja se ulila kroz pukotine stakla. Jutrom je kiša na tren prestajala da pada ali čim bi se iko okurazio da naparavi i prvi korak u spoljni svet, začula bi se grmljavina, nebeska opomena i kiša bi ponovo počela da pjušti i sliva se niz oblake. Prošao je skoro čitav mesec u tim neprilikama nebeskim dok sunce nije ponovo našlo svoj put i prigrlilo svet svojim rukama.

  Tog jutra sam se probudila sa osmehom na licu, znala sam da je došao dan kada ćeš ispuniti svoje davno dato obećanje. Dolaziš na lađi, beloj sunecm okupanoj, da putujemo po okeanima, hladnim morima, da istražimo svet do same njegove ivice. Kofere sam već u zoru spakovala, dobro ih zatvorila, i ostavila kraj vrata da čekaju. Sedela sam na hoklici uz prozor i virila kao dete iza zavese da li dolaziš. Već sam te zamislila kako prolaziš kroz kapiju, sav odeven u svečano belo, kao pravi kapetan mog broda. Kako sam samo bila nestrpljiva, toliko da srce nije htelo da prestane da bubnja u mojim grudima. Mislila sam da ako se uskoro ne pojaviš da ću izgubiti svest. I na sreću, ugledah te kako ulaziš , kako šprolazis pored trešnje, bereš jednu od njih i kako njeno rumeno telo puca pod tvojim zubima. Pre nego što si zakucao, pre nego što si i podigao ruku, ja sam već stajala pred tobom.

   Ukrcavanje nije dugo trajalo, samo jedan treptaj oka i već smo bili daleko na pučini. Noć se polako spuštala, zvezde nicale polagano i pravile dobro znane slike. Povetarac se provlačio kroz moju kosu, dok si me ti gledao iza kormila. Jedra smo spustili i odlučili da prenoćimo .

    Gledam u daljinu dok me plavetnilo okružava i nebo je veličanstveno. Gledam u daljinu i razmišljam kako sam sićušna pred ovom plavom vodom, pred dubinama morskim, pred tamom i pred svetlošću kosmosa koji je sve ovo iznedrio. Dišem i udišem mirise koje mi pruža ova noć, na tren zatvaram oči i stapam se sa iskonom . Misli mi lutaju negde daleko, i kao da više nisam sa sobom ovde, ležim i telo mi je potpuno opušteno, gotovo da ga više ne osećam daleko sam. Letim preko ovih voda, kroz vazduh  do zvezda i nazad.

  Vidim te kraj sebe, oči ti tople. Samo želim da se sklupčam uz tebe da osetim tvoju kožu na mojoj, da stopim svoje dlanove sa tvojim. Gledam te i pokusavam da zapamtim svaki detalj sa tvog lica, svaku boru, i davno nestali trag osećanja koje ju je napravilo. Prstima ću kao čovek u večnom mraku prelaziti preko tvoje kože i u svoje sećanje ucrtati anatomiju tvojih kostiju lica, tvoju kožu, tvoju toplotu. Tako brzo padam u san, i tako željno iščekujem sutra, sa tobom.

   More je danas mirno, kao da spava po ovom sunčanom danu. Nema oblaka, nema vetra sve je u  uzvišenom miru, tišini koja opčinjava svojom veličinom.  I naš brodić, mali naspram okeana , i neba iznad nas, utonuo  je u taj mir. Lagano klizi sa otvorenim jedrima ka horizontu. Nema ptica, samo mi i ribe i morske nemani ispod nas. Jeza od pomisli na sve to me lagano hvata i uzbuđenje što ću taj put proći sa tobom.

   Dani tako lagano prolaze. Više ih ne brojim ili sam se negde zabrojala, možda su prosše i godine. Tišina i tvoj glas podjednako su mi dragi. I danas nas sunce ne izdaje, sa nama je i uz nas, osećam se zaštićeno kao lane pored srne, kao dete pored majke. Osećam da sam sa prirodom jedno.

   Jutro je danas sa sobom donelo neku čudnu jezu, hladan dah sa dalekih kopna, i sunce se nekako psotidelo. Čini mi se da će nas napustiti, vidim zabrinutost na tvom licu. Ne pitam ništa i uzdam se u tvoje iskustvo i moći, koje imaš nad morem. Bili smo poslušni prema bogovima voda, pred zvezdama, neće nas kaziniti. Ostaje mi da se nadam. Tišinu koja nas je svih ovih bezbrojnih dana pratila, sada su oterali udari talasa o bokve nase  lađice.  Čini mi se da su talasi sve veći, da sve jače se lome o nas i neki mrak se spušta. Baca nas sa jednog boka na drugi, jedra su podivljala. 

   Ne sećam se šta se tačno dogodilo, ali nas je more nadigralo i za tren je razbilo naš san, razbilo u paramparčad čitav naš svet ovih poslednjih meseci. Voda je bila hladna i nekim magičnim rukama me je vukla ka dnu, ka svojoj utrobi. Videla sam tebe kako te odnosi, i htela sam za tobom, zaista sam htela, ali nesto me je vuklo na drugu stranu. Opet sam oči zatvrorila i pustila da sudbina odluci, da me ili povede tvojim putem ili me ponovo ostavi samu bez tebe, ali sada zauvek. Sunce kada bude ponovo izašlo tebe neće doneti.

   Oči sam otvorila i osetila pesak i kamenje u kosi i ustima i plućima. Čudne poglede na svom telu i licu. Samo tvoj nisam osetila, nije bio tu, sudbina me nije za tobom poslala. Suza je sama krenula, i sećanje tvog lica pod mojim prstima zaživelo je. Sunce nije važno da li će doći, ti nećeš.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60675

NEĆEŠ MI REĆI NOĆAS

Ponovo si se ušunjao u moju noć, došetao se tiho. Lećiću u vodu koju si doneo u dlanovima, možeš mi zmarsiti kosu. Ja sam potajno priželjkivala tvoj ponovni dolazak. Dugo o tebi nisam čula ni reči, dugo te niko nije video i pomislila sam možda da si i zauvek otišao. A, ti si ipak posle toliko noći i jutara okupanih plavom maglom i kapljicama crvene rose, ipka došao.

Osećaš li koliko je ova noć lagana, naliik na one naše? Kao onda kada smo na tvojim krilima jurcali po šumama. U vazduhu ponovo osećam miris boja i trube ponovo sviraju našu pesmu.

Juče sam potpuno iznenadno napravila kolač od cimeta, jabuka, posula ga prahom ljubičica da bi bio slađi. Možda te je to poslalo k meni noćas. Oči su ti nekako drugačije, čudno sjaje. Ti nešto kriješ. Znam da mi nećeš reći noćas, nećeš mi reći nikada. Znam.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60674

POLAKO NESTAJANJE

Puno je ruku noćas oko mene… Duge bele tanke ruke se guraju u gomilama, pokušavaju da me dodirnu svojim zašiljenim prstima, noktima. Upetljane su te ruke i ja počinjem da gubim dah jer se kao zmije petljaju oko mog vrata… Zašto ponovo nema zvezda, zašto je tolika tišina i ove noći?

Odlazim u egzotičnu zemlju gde mačke mirišu na vanilu i pije se čaj od latica jorgovana. Tamo šumi voda i sa dna me zovu pesak i školjke. Odlazim im u susret, ove noći.

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=60673